(…Zato što zaboravimo.)

Hvala ti što si tu za mene, kad ja nisam za tebe.

Hvala ti što mi pokazuješ bezuslovnu ljubav, kada te ja kritikujem, želim više i bolje od tebe.

Hvala ti što trpiš moja beskrajna poređenja sa drugim divnim telima, ne shvatajući / odbijajući naše jedinstvenosti i lepote.

Hvala ti što si mi nebrojeno puta pokazao moć isceljenja i beskrajne mudrosti, kad sam nas ja danima i noćima opterećivala brigama i strahovima, činila da se zajedno osećamo još gore.

Hvala ti na svim ‘dimnim signalima’, bolovima, koje sam zanemarivala i nastavljala tvrdoglavo pod svom.

Hvala ti što mi pokazuješ kako bolje da SLUŠAM i ne budem gluva za tvoje potrebe.

Hvala ti što mi daješ slobodu pokretom i plesom, a tako činiš moj duh živim.

Hvala ti što strpljivo čekaš da odgovorim na tvoju ljubav bar mrvicom pažnje…

I shvatim, priznam šta imam. Šta imamo.

Da iz ove kože ne mogu pobeći.

Da je mogu samo voleti ili mrzeti.

A ipak je mnogo lakše i lepše voleti.

Ipak je lepše putovati zajedno.

Hvala ti, Telo moje.

*** Ova Oda neće imati smisla dok je čitate, ako još uvek niste shvatili koliko zaista ne volite svoje telo. Koliko ga svakodnevno kritikujete i maltretirate. Svesno ili nesvesno.

Slušajte pažljivo kako se obraćate sebi svakog dana.

Koje delove tela najviše kritikujete?

Šta najviše ne volite i zašto?

A da li postoji nešto što posebno volite?

Obavežimo se zajedno da ćemo svakog dana dati svom telu tu mrvicu ljubavi. Nađimo mesta u svom srcu za malo zahvalnosti jer je odnos koji imamo sa sobom u životu najbitniji.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

HED AKADEMIJA


Upoznajte se sa
Platformom HED Akademije

This will close in 0 seconds