Društvene mreže su se menjale kroz godine, ali su sve vreme ostale odlična refleksija ljudske psihe i naših dubokih potreba.
Jedna od njih je da budemo primećeni, da nas drugi ljudi vide i kao takve prihvate.
Svi imamo potrebu biti primećeni i od toga ne treba bežati. Da, čak i oni koji tvrde da ne vole pažnju.
Ali pitanje je:Kako se ponašamo i šta govorimo da bismo tu pažnju dobili?
Ova tema me godinama fascinira jer sam i sama bila nesvesno zaključana u modu da više priče uživo i online znači: „Evo me, tu sam, da li me je neko primetio?“
Ako za trenutak stavimo po strani psihološko objašnjenje da i kao odrasli želimo da budemo viđeni onako kako možda nismo bili u detinjstvu, ostaje još jedna perspektiva iz koje možemo sagledati ovu temu.
Jer u radu sa ljudima sam najviše razgovora imala upravo oko nje.
Kada izražavanje postane način da privučemo pažnju
Društvo nas jeste povuklo da se na određen način izražavamo na mrežama.
Treba graditi biznise, treba objaviti kako provodimo dane, šta smo jeli, obukli, gde smo otputovali, koje imamo savete i mudrosti za podeliti i još mnogo toga.
Jedna od tema koja se najčešće pojavljivala u mom radu sa klijentima jeste upravo kako da se izražavaju poslovno u internet buci gde se svako bori da se čuje njegov glas.
Rezultat je da ne odgovara isti način izražavanja svima, ali mi nesvesno kopiramo modele koje gledamo. Vidimo da su oni tako primećeni i pomislimo: „Biću i ja.“
I sve je okej, ovo nije kritika (mreže imaju svoju svrhu), svako traži svoje mesto pod Suncem.
A to „sunce“ je danas tamo gde je masa, ceo kolektiv.
Svako želi svojim profilom reći društvu „postojim i ja“, bilo privatno ili poslovno.
Sve je legitimno, kud mali Mujo, tu i mi svi, ali vredi za trenutak zastati i primetiti iz koje tačke želimo biti primećeni kroz govor.
Ovo se odnosi i na život van mreža.
Da li previše govorimo i koliko prostora tokom dana uopšte ostavljamo za tišinu?
Da li postoje trenuci kada smo svoj svet potpuno povukli prema unutra?
Da li delimo savete za koje nas niko nije pitao?
Da li se trudimo da budemo zabavni kada nam istinski nije do toga?
Da li govorimo kad nismo emotivno regulisani ili čekamo da se slegne, pa onda kažemo šta imamo?
A upravo ovde Human Design nudi jednu zanimljivu perspektivu:Ne privlačimo pažnju svi na isti način, niti je isti način izražavanja prirodan za svakoga od nas.
Lično, od svega što sam kroz ovaj sistem spoznala, razumevanje sopstvenog načina izražavanja imalo je ogroman uticaj na to kako, kada, gde i koliko govorim.
Grleni centar nije samo centar govora
Potpuno sam drugačije počela da posmatram mehaniku grla i izražavanja otkad sam upoznala teme svih 9 centara u Human Design karti.
Kroz Grlo mnogo toga što se dešava unutar čoveka dobija svoj spoljašnji izraz.
Da li je srećan, tužan, uznemiren, zabrinut, pod pritiskom ili sumnjom. Zašto ćuti ili previše priča, zašto deluje ili ne deluje u određenim situacijama.
Baš tu se konkretno ne misli samo na njegov govor i reči, nego i na njegove akcije („manifestacije“ rečnikom Human Designa).
Postoje dve struje kroz koje se energija Grla može ispoljavati kod ljudi iz Human Design perspektive:Kroz otvoreno i definisano Grlo.
Ako ti je posebno zanimljivo da ovo pratiš dalje i vidiš gde se ti prepoznaješ, pogledaj u svojoj karti OVDE da li ti je Grlo belo ili obojeno.
Takođe, imaj u vidu da će se tvoje izražavanje kroz Grlo drugačije tumačiti u zavisnosti od tvog Human Design tipa (Generator, Manifestatorski Generator, Projektor, Manifestator, Reflektor) i ostalih elemenata tvoje karte.
Ne možemo uzeti jedan element iz karte i od njega napraviti čitavu našu priču. Zato sve naredno što pročitaš uzmi sa dozom rezerve i radoznalim umom.
Pritisak da se nešto kaže
(Otvoreno/nedefinisano Grlo)
Česta scena je ovakva:
Na nekom si okupljanju i ti si ona koja najviše dodaje, komentariše, postavlja pitanja, ističe svoje stavove. Ili pokušavaš onoj tamo drugarici da pojasniš zašto ne vodi dobro svoj život ili gde „greši“.
Čak i kad se svi ućute, osećaš ogroman pritisak da kažeš bilo šta, samo da ne bude „neprijatne tišine“.
Kako odmiče druženje, grlo ti se sve više steže u knedlu. Nekad posle takvih okupljanja ne možeš ni da pričaš koliko te boli grlo.
Ali nije samo to u pitanju…
Odlaziš sa osećajem da te niko nije zaista čuo. Prekidali su te i poklapali.
Osećaj da te drugi nisu zaista videli ni čuli postane toliko stvaran da se pitaš gde grešiš.
Ključ je u razumevanju ZAŠTO imaš potrebu da toliko pričaš, i kad te se pita i kad te se ne pita.
To nije sindrom dobre devojčice koja sedi u klupi i stidljivo čeka da bude prozvana.
Radi se o tome da razumeš kako radi tvoj dizajn i tvoj način izražavanja.
Pre svega, tišina ti je mnogo prirodnije mesto nego što možda misliš. Ključ je u više ćutanja i odmerenih akcija.
Da, čula si me dobro.
Potrebno je da posvećeno vežbaš umetnost ćutanja. Da posmatraš koliko procenata baterije svog grla gubiš sa svakom pričom koja je bez poente. Pričom radi priče, savetom radi saveta.
Za savet treba da te pita druga osoba, a ne da ga ti, iz duboke potrebe da pažnja bude na tebi, namećeš drugome.
Ne ide tako, jer ga neće ni čuti niti uvažiti.
Potrebno je da vežbaš posmatranje u društvu i da se uključiš kada je relevantno, a ne da pričaš do iznemoglosti dok te niko zaista ne čuje.
Jer nije poenta samo da dobiješ prostor da govoriš, već da sa druge strane postoji neko ko ZAISTA želi da čuje šta imaš da kažeš.
Ovo se odnosi i na akcije koje činiš u životu. One ne bi trebalo da dolaze iz tačke privlačenja pažnje, tek da neko vidi da postojiš.
Ako se nisi našla u ovome i misliš da malo pričaš, obrati pažnju na drugi kraj štapa.
Možda si inače ćutljiva, ali kod kuće često govoriš partneru šta bi trebalo da radi, kako bi nešto trebalo da uradi ili gde greši, iako te za savet nije pitao.
Pritisak otvorenog Grla ne mora uvek da izgleda kao osoba koja ne prestaje da priča. Nekad se potkrade upravo kroz nepozvane savete i potrebu da drugima govorimo šta treba da rade.
Tvoje ključne reči su:
Tišina.
Umerenost.
Govor po pozivu.
Ne moraš ti da pokreneš svaki razgovor, popuniš svaku tišinu ili izneseš svoje mišljenje.
Često je dovoljno da sačekaš da nešto dođe spolja: pitanje, poziv, pogled, nečije interesovanje. Trenutak kada postoji prostor za tvoj glas.
I tada ono što kažeš ima mnogo veće šanse da bude ZAISTA čuto.
Nije svaki glas ovde da se izražava na isti način (Definisano Grlo)
Ako je tvoje Grlo obojeno, priča je drugačija. Ali ni sva definisana Grla ne izražavaju se na isti način.
Ovde imamo suprotnu priču od prethodne. Ljudi sa definicijom u Grlenom centru imaju konzistentan energetski dotok za priču i akciju.
Objasniću jako plastično da ti dočaram.
Znaš one ljude koji upale kameru i mogu bez prekida da ispričaju neku temu ili priču? Bez mnogo pauza, zastajkivanja ili pravljenja teza pre nego što počnu.
Oni imaju strim, odnosno protok, koji nije uslovljen time da li će ih druga osoba slušati ili neće. Ukratko, druga osoba NE MORA da ih podstakne na priču. To dolazi spontano iz njih samih.
P.S. Ako ti imaš otvoreno Grlo, a pokušaš da kopiraš ovaj model, može ti se desiti da jednostavno ne možeš da realizuješ isto što i oni. To je okej. Napravi teze pre priče ili pričaj u kraćim blokovima, posebno gde se to zahteva od tebe (na pr.poslu).
Samo, i ovde treba biti pažljiv sa formulacijama i ne shvatati stvari banalno.
Dve stvari su važne kod definisanog Grla:
1. Konstantan kapacitet za priču ne znači i konstantnu priču.
2. Nije svaki definisan glas isti.
Prvo, to što neko može mnogo da priča bez velikih fizičkih i energetskih blokada, ne znači da treba da mrcvari svoj glas do mere da ne može da prestane.
Opet, poenta je u balansu.
Najveći uticaj svojom pričom na druge ljude imaće kada oseti pravi tajming za priču ili određenu akciju.
Što nas dovodi do druge važne stvari: način izražavanja, pa čak i ton glasa, može biti veoma različit u zavisnosti od toga odakle taj protok dolazi.
Izražavanje može ići kroz misli, ideje, koncepte i objašnjavanje onoga što osoba zna ili misli.Može biti glas identiteta, pravca, ljubavi i ličnog izraza, ono „ja jesam / ja idem“.Može biti nešto sasvim drugačije: instinktivno, intuitivno i potpuno u trenutku.Može biti emocionalno i menjati se zajedno sa emotivnim talasom.Odgovor i životna energija mogu direktno doći do Grla.A volja, obećanje, materijalna ili lična moć takođe mogu dobiti svoj glas.
Pažnja se, dakle, može privlačiti na različite načine.
Neko će je privući načinom na koji objašnjava. Neko svojim identitetom i prisustvom. Neko emocijom u glasu. Neko spontanošću, akcijom ili snagom sa kojom nešto izgovori.
Zato definisano Grlo ne znači samo: „Ova osoba može da priča.“
Mnogo zanimljivije pitanje je:
Šta je ono što kroz njen glas prirodno želi da bude izraženo?
Jer nije svaki glas ovde da govori isto, istim intenzitetom, u istom trenutku niti da na isti način privlači pažnju.
Kada više ne moraš da se boriš za pažnju
Ovaj deo želim završiti sa ličnom notom i stavovima koje sam stekla kroz iskustveno eksperimentisanje sa Human Design teorijom, ali i posmatranje drugih.
Osećaj nevidljivosti u životu može biti toliko stvaran da preispituješ da li si vredna da išta kažeš.
U mom iskustvu bilo je dosta prepreka u Grlenom centru. Od toga koliko čisto izgovaram rečenice u prisustvu nekih ljudi do toga da li ću se kao mlađa popeti na sto samo da me svi primete.
Kod svakog se energetski protok, posebno otvorenog Grla, menja u prisustvu drugih ljudi, pa će se drugačije i ispoljavati.
Kod nekih će biti previše ekspresivno kroz priču i akcije, kod nekih u stilu „tiha voda breg roni“.
Bez namere da zvučim teatralno, ali svoju najveću promenu doživela sam baš na mestu otvorenog Grla, sa više svesnog ćutanja. Zapravo, sa dozvolom samoj sebi da ne moram stalno da naprežem svoje grlo da bih nešto „pokazala“ ili bila primećena. Mnogo vodim računa da negujem svoje grlo, fizički i energetski.
Nema više hroničnih upala grla.Nema više blebetanja u prazno zato što je neprijatna tišina.Nema više knedli u grlu zato što me neko nije čuo kada sam iz najbolje namere dala savet.Nema više zabavljanja drugih kad mi nije do toga samo da bi se prekinulo ćutanje.
Sada postoji samo ritam koji pratim, ritam svog okruženja i ljudi sa kojima razmenjujem, a ne govor i delovanje po impulsu, sa mesta koje nisam istinska JA.
Velika stavka za mene je i da posebno obraćam pažnju da li, kada govorim, ponavljam tuđe narative i rečenične sklopove. Ili, bivajući više u tišini, u tom svetom ćutanju, pronalazim sve više svoj jedinstveni ton i glas.
Oseti se razlika. Ja je prva osetim.
Ovim tekstom želim da te podsetim da svaki izazov, bila njega svesna ili nesvesna, kroz ogledalo Human Designa može postati mesto na kojem poteškoće vremenom pretvaraš u mudrost.
Onu koja će te činiti mirnom i stabilnom u svakoj oluji.
Pre nego što poželiš da te primete neki drugi ljudi, moraš prvo primetiti sebe. Zaustaviti ponavljajuće obrasce i osloboditi sebe.
Ogledalo se neće nasmejati dok ti prva ne načiniš taj potez.
Ne moraš više da se boriš za pažnju.
S ljubavlju,
Marina