Ovo je vruća tema koja se stalno vraća kod ljudi sa kojima radim.
Ne kao pitanje balansa u idealnom smislu, nego kao osećaj da život vuče na dve potpuno različite strane – posao koji troši i nešto što nas vraća sebi.
Da bi me potpuno razumela o čemu konkretno govorim ovde, daću ti svoj lični primer.
I sama sam bila u tački pre mnogo godina kada sam „sedela na dve stolice“. Nikako nisam znala kako da uglavim svoja interesovanja uz posao koji mi je plaćao račune, ali mi je dušu ostavio „suvom“ i neispunjenom.
Tada se pojavila joga kao moja velika strast. Sa druge strane, radila sam i po 12 sati dnevno. Samo bih se okrenula, a dan bi prošao. Još jedan dan u kome nisam stigla da se posvetim svojoj joga praksi i proučavanju njene filozofije.
Tada se desio i preloman trenutak, kad sam svesno oslobodila prostor i vreme, da pre i posle posla budem uronjena tada u svoj hobi.
Može se reći da me je i muka naterala, jer sam poslovno bila neispunjena. Ali i da dokažem sama sebi da sam u stvari živa, da imam izbor.
Moje balansiranje između posla koji me nije ispunjavao i hobija koji sam volela je započelo upravo tom namerom – da i najmanje moguće vreme u danu dam tom hobiju. Bez pogovora i bez cilja.
Tada nisam ni znala da je za mene to bio početak jedne mnogo veće priče. Kockice su se slagale, sve više se otvaralo prostora u danu, prilika, ljudi koji su mi tada dolazili u život. Moja poslovna putanja je počela da menja oblik, pa sam posle dugi niz godina radila kao joga instruktor.
U radu sa klijentima sam počela da uočavam iste teskobe i muke kako balansirati između ova dva sveta:
Kako zaraditi za život sa nečim što ne voliš da radiš, a u isto vreme negovati svoje strasti?
Moji uvidi iz prakse
Postoje određeni obrasci i strahovi koje sam uočila u svom radu sa klijentima kada je ova tema u pitanju:
1. Navika da (ne) daš sebi.
Često postoji navika da prvo dajemo svima oko sebe, a tek onda sebi. Poslodavcu, porodici, prijateljima. A gde si tu ti?
Postoji nešto što te zanima i voliš, ali ne nalaziš vreme za to jer moraju svi drugi biti namireni i zadovoljni.
Znaj da će i 5 minuta značiti kada daš sebi i svom hobiju, a ne drugima.
2. Pritisak da monetizuješ svoj hobi.
Ovo je češće nego što mislimo. Naviknuti smo da šta god da radimo ima cilj i rezultat. Zaboravili smo da radimo nešto samo zato što to volimo, jer danas postoji kolektivni pritisak da se zarađuje od svega što volimo.
To svakako može biti legitimna zamisao, ali hajde neka prioritet prvo budu sati u kojima si izgubila pojam o vremenu umesto novčanica.
3. Želja da što pre pobegneš.
Ovo je vezano za prethodnu tezu – moram odmah da zarađujem od svog hobija. Da bih šta? Pobegla što pre od posla koji ne volim.
A istina koja se najčešće saznaje usput jeste da hobiju treba vreme da postane posao od kog ćeš pristojno zarađivati, a ne sastavljati kraj sa krajem.
Kad se preživljava, često se i najjače ljubavi se istroše i „umore“.
4. Nepoverenje u proces.
Sa ovim sam i sama imala izazov. Često ne verujemo da ćemo se ikad pomeriti sa mesta i zauvek okrenuti leđa poslu koji nas iscrpljuje. A onda život ipak nagradi trud.
Za svaku odluku da posvetiš svoje slobodno vreme hobiju nakon posla, ti jačaš poverenje u sebe, svoju volju, energetsko polje i osećaj da ipak možeš da menjaš svoj život.
To prirodno vodi ka otvaranju novim prilikama i ljudima istih interesovanja. Videla sam ove obrasce kod ljudi različitih godina, profesija i životnih okolnosti.
Ipak, kroz godine rada primetila sam još nešto.
Iako se iste teme ponavljaju kod mnogih ljudi, način na koji ih doživljavamo često nije isti.
Neko oseća frustraciju jer ne stiže da radi ono što voli.
Neko oseća ogorčenost jer stalno ulaže energiju u tuđe prioritete.
Neko oseća bes jer nema dovoljno slobode da prati svoje ideje.
A neko je toliko iscrpljen okruženjem da više ne može jasno da čuje sebe.
Upravo tu Human Design može da ponudi zanimljivu perspektivu.
Ovo što ćeš pročitati u nastavku nisu definicije iz knjiga. To su obrasci, dileme i osećaji koje sam iznova susretala u radu sa ljudima.
Kako ovo balansiranje doživljava svaki Human Design tip?
Generatori
Ako se prepoznaješ u ovome…
Imaš posao koji ti plaća račune, ali postoji i nešto drugo što te zove. Hobi, ideja ili posao o kome razmišljaš već dugo, a sve češće imaš osećaj da gubiš vreme.
Prolazi još jedan radni dan, a ono što zaista želiš da radiš ponovo tužno ostaje po strani. Frustracija u tebi raste. Ne zato što ne znaš šta želiš, nego zato što imaš osećaj da život stoji dok čekaš pravi trenutak.
Jedna moja klijentkinja prolazila je upravo kroz to. Bila je toliko fokusirana na hobi koji je volela da je svaki sat na poslu počela da doživljava kao izgubljeno vreme.
Stalno je imala osećaj da kasni za svojim životom. Povremeno je želela da odmah da otkaz i konačno se posveti onome što voli.
Ono što sam joj predložila bilo je mnogo jednostavnije:
Da ne donosi nagle odluke.
Da ne vodi rat sa poslom koji joj trenutno plaća račune.
I da svakog dana pronađe makar deset minuta za ono što voli.
Kod Generatora često ne vidim problem u tome što ne znaju šta žele. Naprotiv, vrlo često to već osećaju. Veći izazov je što žele da odmah dođu do krajnog cilja, pa potpuno zanemare ono što im je dostupno danas.
Ako si i ti trenutno na ovom mestu:
- Ne pravi nagle rezove i ne napuštaj odmah posao od kog živiš.
- Zahvali na poslu koji ti trenutno pruža sigurnost, čak i ako nije ono što želiš dugoročno.
- Istovremeno nemoj da čekaš da jednog dana konačno počneš da se baviš onim što voliš.
- Posveti mu makar deset minuta dnevno.
Mala zadovoljstva generišu velika, a često stvaraju mnogo veće promene nego što očekujemo.
Nekada hobi zaista postane posao, ali retko preko noći.
Projektori
Ako se prepoznaješ u ovome…
Ustaješ umorna. Odlaziš na posao. Brineš o ljudima oko sebe. Završavaš obaveze koje niko nije tražio od tebe, ali nekako uvek završe na tvojim leđima. I na kraju dana nemaš energije za ono što zaista voliš.
Postoji hobi, interesovanje ili oblast koja te privlači već godinama, ali to stalno ostaje po strani.
Posao, obaveze i tuđe potrebe uvek imaju prednost. Vremenom počinje da se javlja ogorčenost, ne samo prema poslu. Nego i prema činjenici da ono što ti je važno stalno čeka.
Jedna moja klijentkinja godinama je živela upravo tako.
Radila je kao komercijalista, ali je uz svoj posao obavljala još nekoliko različitih uloga. Pomagala je kolegama, mentorisala zaposlene, bila podrška direktoru 24 sata.
Preuzimala odgovornosti koje formalno nisu bile njen posao, ali za sve to nije bila dodatno prepoznata niti plaćena.
Ono što mi je bilo zanimljivo jeste da je njena najveća snaga bila upravo rad sa ljudima.
Imala je prirodan dar da usmerava, povezuje i vodi druge.
Istovremeno, godinama ju je privlačila psihoterapija. Zato sam joj predložila nešto jednostavno.
Da ne pokušava odmah da promeni ceo život.
Da svom interesovanju vrati mesto u svakodnevici.
Da svakog dana odvoji makar nekoliko minuta za učenje i istraživanje onoga što je zaista privlači.
Kod Projektora često ne vidim problem u nedostatku potencijala. Naprotiv. Mnogo češće vidim ljude koji svoje vreme i energiju ulažu svuda osim u ono u čemu bi mogli da postanu zaista dobri.
Ako se i ti prepoznaješ u ovome:
- Nemoj da žuriš sa napuštanjem posla koji ti trenutno pruža sigurnost.
- Razmisli kako sadašnji posao može da podrži ono što želiš da izgradiš kasnije.
- Ulaži vreme u oblast koja te iskreno zanima i u kojoj želiš da razvijaš svoju stručnost.
- Daj sebi dovoljno vremena da rasteš.
Nekada najveća promena ne počinje otkazom. Počinje trenutkom kada prestaneš da ulažeš svu svoju energiju u tuđe prioritete i deo nje vratiš sebi.
Manifestatori
Ako se prepoznaješ u ovome…
Ustaješ, odlaziš na posao, radiš ono što treba, ali iz dana u dan imaš isti osećaj, kao da živiš tuđi život.
Ne smeta ti samo posao, smeta ti to što nemaš slobodu. Što neko drugi određuje raspored, donosi odluke, postavlja pravila. A negde u pozadini postoji ideja koja te ne napušta.
Hobi, projekat, posao koji bi jednog dana volela da pokreneš sama, ali stalno ga odlažeš za neko bolje vreme.
Jedna moja klijentkinja godinama je živela upravo tako.
Radila je u butiku, a istovremeno je znala da ne želi zauvek da radi za nekoga drugog. Volela je modu i organizaciju, a duboko u sebi znala je da jednog dana želi svoj butik.
Ono što mi je bilo zanimljivo jeste da njen najveći problem nije bio posao. Bio je osećaj da stalno potiskuje ono što želi. Što je duže odlagala svoju ideju, to je više rasla ljutnja na posao, okolnosti, ljude, ali najviše na samu sebe.
Zato sam joj predložila nešto jednostavno.
Da prestane da čeka trenutak kada će sve biti spremno.
I da svakog dana napravi makar jedan mali korak prema onome što želi da izgradi – jedan poziv, jedno istraživanje, jedna ideja zapisana na papir, jedan razgovor.
Kod Manifestatora često ne vidim problem u tome što nemaju ideju. Vrlo često ta ideja postoji godinama, ali je veći izazov što pokušavaju da je utišaju kako bi se uklopili u život koji trenutno žive.
Ako se i ti prepoznaješ u ovome:
- Nemoj impulsivno da napuštaš posao koji ti trenutno pruža sigurnost.
- Obrati pažnju na ono što te već dugo zove.
- Razmisli koji je sledeći mali korak koji možeš da napraviš već sada.
- Nemoj da čekaš da se pojavi savršen trenutak.
Kod mnogih Manifestatora velike promene ne počinju onda kada sve postane sigurno. Počinju onda kada prestanu da ignorišu ono što ih uporno vuče u jednom pravcu.
Nekada je dovoljan jedan korak da život počne da se kreće u potpuno novom smeru.
Reflektori
Ako se prepoznaješ u ovome…
Ujutru se jedva nateraš da odeš na posao. Ne zato što ne možeš da radiš, nego zato što te iscrpljuje sve oko tebe – atmosfera, pritisci, ljudi, negativnost.
Do kraja dana imaš osećaj kao da si upila tuđe raspoloženje, probleme i stres, a negde u pozadini postoji nešto što voliš. Hobi, kreativan rad, ideja kojoj se stalno vraćaš.
Ali kada konačno dođeš kući, više nemaš snage za to. Ne zato što te ne zanima,nego zato što si potpuno iscrpljena.
Jedna moja klijentkinja prolazila je upravo kroz to.
Radila je kao IT programer, a u slobodno vreme volela je da pravi nakit.
Nije je najviše iscrpljivao sam posao. Mnogo više su je iscrpljivali ljudi, sastanci, atmosfera i konstantna izloženost tuđim energijama. Znala je da želi promenu, ali nije znala kako da izdrži period između onoga što trenutno radi i onoga što bi jednog dana volela da radi više.
Ono što sam joj predložila bilo je veoma jednostavno.
Da ne prelazi direktno iz posla u hobi.
Da prvo napravi prostor za sebe – petnaest minuta tišine, šetnja, boravak u prirodi, vreme bez razgovora, ekrana i tuđih zahteva.
Tek nakon toga da se posveti onome što voli.
Kod Reflektora često ne vidim problem u tome što ne znaju šta žele. Mnogo češće vidim da su toliko preplavljeni utiscima i energijom ljudi oko sebe da više ne mogu jasno da čuju sebe.
Ako se i ti prepoznaješ u ovome:
- Nemoj donositi velike odluke iz iscrpljenosti.
- Obrati pažnju na to kako se osećaš u okruženju u kome provodiš dane.
- Napravi prostor za odmor i reset pre nego što tražiš odgovore.
- Daj sebi vreme da vidiš šta zaista dolazi iz tebe, a šta iz ljudi oko tebe.
Kod mnogih Reflektora jasnoća ne dolazi kroz akciju. Dolazi kroz prostor.
Kada se utiša buka spolja, mnogo lakše postaje da vidiš šta zaista želiš i kojim putem želiš da ideš dalje.
Bilo koji da si Human Design tip, tema balansiranja između posla koji ne volimo i hobija koji volimo je u današnje vreme nikad traženija.
Zato što nam je dosta da igramo na malo.
Dosta nam je površnosti svakodnevice.
Dosta nam je da potiskujemo svoje talente i strasti, dok žongliramo između ostalih identiteta i uloga supruge, majke, prijateljice, ćerke, sestre.
Dosta nam je i da gledamo da su drugi našli način da žive svoje talente, a naše smo okačili o klin da sačekaju „bolje dane“.
Verujem da svako od nas ima nešto što želi da podeli sa svetom kroz svoj talenat, interesovanje ili način na koji doprinosi drugima, ali ne tako što će potiskivati svoju unutrašnju vatru, već tako što će joj dati mesto u svom životu.
Ostavljam te sa 2 ideje…
Doslednost i minimum tvog vremena u danu
To je ono što može ublažiti stegnutost boravka na poslu koji ne voliš.
To je ono što treba tvom hobiju, tvojoj strasti.
To je ono što treba TEBI.
Kroz vreme, možda i brže nego što misliš, otvoriće ti se ceo jedan novi svet.
Do tad – uživaj u procesu (nije kliše).
S ljubavlju,
Marina