Dok ne iskusimo i ne doživimo, ne možemo da zamislimo da je moguće.
Svima su nam vrlo dobro poznati grandiozni planovi u glavi koji su obično tu da bi nam se Bog smejao (Znate li za tu izreku? Pravi planove da bi se Bog smejao njima.). ALI nekada nas puke zamisli o budućnosti mogu iznenaditi kada prolazimo direktno kroz neko životno iskustvo.
Nekada možemo sami sebe iznenaditi za šta smo sve sposobni i šta je sve moguće.
Kada sam pre samo razmišljala o tome kako ću uklopiti svoj jogijski život i praksu u iskustvo trudnoće, mislila sam da će to biti preveliki zalogaj za izbalansirati. U praksi je ispalo da jeste bilo moguće uz veliko ALI o kome ćemo posle.
Oduvek sam bila svesna da će doći do velikih fizičkih, psihičkih, ali i duhovnih promena kako bi se razvio novi život u mom telu.
Uklopiti dinamičnu i izazovnu jogijsku praksu kakva je Ashtanga je samo kao zamisao u glavi delovala nedostižno. Počela sam da prihvatam da ću morati da popuštam, odričem se asana (zapravo svog ega) i prividno idem unazad kako bih dopustila svom telu da razvije i rodi ŽIVOT.
Kada je došlo do trudnoće, došlo je do promene hormonskog statusa , kao i kod svake žene. Svaka od nas drugačije doživi sam početak trudnoće i najdelikatnija prva 3 meseca. O tome sam pisala OVDE.
Dominantan osećaj koji me je pratio od početka, ali i kroz celu trudnoću je osećaj usamljenosti u jogijskoj zajednici.
Ashtanga joga sama po sebi jeste praksa koja je planetarno popularna, veliki broj ljudi je praktikuje, ali u našoj Srbiji to i dalje nije slučaj. Jasno je da nije postojala bar još jedna Ashtanga jogina sa kojom sam mogla da se povežem i delim svoja iskustva i dileme u trudnoći.
Virtuelnu podršku sam tražila od stranih jogina po njihovim blogovima, videima, instagram profilima. Tako sam bar malo mogla da dobijem smernice od iskusnijih kako da sigurno prilagodim svoju dugogodišnju praksu joge, ali i da je okej ako mentalno prolazim kroz svakojake izazove i nesigurnosti usput, pa i manjak motivacije.
Telo jogine koja je u praksi skoro 10 godina ipak ima drugačiji doživljaj same trudnoće od žene koja nije uopšte aktivna. To je činjenica.
Ovaj tekst se upravo piše kao jedan vid podrške za sve jogine koje su sad na svom putu majčinstva, kao i za one koje će to tek iskusiti. To je ono što želim da ostavim iza sebe deleći svoje iskustvo.
Zajednica je ona koja pojedinca može motivisati napred kad posustane. Zajednica ne radi posao za pojedinca (on ulaže napor sam), ali jeste tu da ga podrži kada se na putu umori ili izgubi veru.
Kako je moja praksa izgledala u drugom tromesečju?
Drugo tromesečje za mene, opet kao i za većinu žena, jeste bio rajski. Početne nelagode i mučnine su otišle, a ostala je poletnost jer stomak nije veliki, iako pupi. 🙂
Sa svojom praksom Ashtange sam samo nastavila, a znate iz teksta prvog tromesečja da nisam prekidala sa njom ni tad.
Dani su bili sa različitim nivom energije, ali sam se držala osnovnih modifikacija kroz Prvu seriju Ashtange, ostajala duže gde je prijalo.
Evo kako su izgledale moje modifikacije Ashtanga prakse u 2.tromesečju:
1. Izbacila sam skokove iz Pozdrava Suncu i vinjase;
2. Pretklone unapred (stojeće i sedeće) sam korikovala sa širim razmakom stopala (kako je stomak rastao, on je bio širi od širine kukova);
3. Ubacila sam blokove kod Trikonasane B i Parshvakonasane B;
4. Marichiasane su mi postajale sve teže, pa sam radila samo A varijantu (bez savijanja unapred);
5. Najteže asane u seriji su i one koje provociraju stomak Bhudjapisana, Supta Kurmasana i Garbha Pidasana/Kukutasana, pa njih nisam radila ni u obliku modifikacije.
6. Baddha Konasana i Upavishta Konasana su inače jako pogodne i preporučljive za kukove u trudnoći. U njima sam ostajala duže.
7. Most nije svaki put prijao i nisam se silila da ga radim.
8. Ceo set oko Sveće i završnih sam zbog pritiska na stomak izbacila.
9. Sirsasana (Stoj na glavi) mi je jako prijao. Jedna mi je od omiljenih asana u trudnoći.
10. Lotos nastavila da radim, ali nije svaki put prijao, pogotovo kad je stomak posao veći.
Napomena:
Svakako imajte u vidu da je ovako izgledalo moje iskustvo prakse. Ovo nisi generalne i uopštene smernice za sve i jednu joginu. Ne, nikako! Ali vam mogu poslužiti kao eventualne smernice za istraživanje u svom iskustvu trudnoće.
Neke modifikacije su rađene po opštim “pravilima” kako pristupiti joga asanama u trudnoći, dok su neke druge došle kao intuitivan odgovor mog tela na intenzivne promene iz meseca u mesec.
Svakako sam se više osluškivala nego što sam pametovala. Ovo mi je bila odlična vežba za povratak u telo, što je i najkorisnije za sam porođaj.
Kako je moja praksa izgledala u trećem tromesečju?
Kroz 7. i 8. mesec trudnoće je moja praksa ostajala slična kao i pre. No, činjenica je da kako sam se približavala 9.mesecu se sve više stvari izbacivala iz serije, kao što je Marchiasana A i modifikovane vinjase u sedećim asanama. To više ništa nije prijalo i bila sam okej sa tim da prihvatim da ću ih za sada izostavljati iz svoje prakse.
Ono što je ostalo nepromenjeno kroz većinu mog poslednjeg, 9.meseca su i dalje bili Pozdravi Suncu i stojeće asane. Od sedećih sam stavljala veći akcenat na istezanje, vežbe za kukove, duže ostajanje u asanama, fokus na dah.
Iznenađujuće, i dalje mi je ostala omiljena asana Stoj na glavi. Naučila sam i sa ogromnim stomakom kako da sigurno ulazim u nju, a ostanem koliko prija.
Kako se približavao dan porođaja, ostala mi je namera da održim svoje telo u što boljoj formi radi bržeg oporavka posle porođaja, ali i što lakšem samom porođaju. (Kada budem bila u prilici, podeliću sa vama jel zaista jeste pomoglo ili nije?! Idem u susret tome. 😉 )
Zbog svog, pre svega mentalnog, ali i fizičkog zdravlja ostalo mi je bitno da se skoro svaki dan pojavim na prostirci i uradim koliko mogu za taj dan. Koristan i bitan dodatak praksi su bile šetnja i pilates lopta.
To me je održalo kroz neke najteže momente 8. i 9.meseca. Nije bilo lako uz tropske vrućine i pojačan rast bebe, ali sve prođe kao i to.
Ono sa čime želim da zaključim ovaj zapis u vremenu svog iskustva trudnoće uz jogu jeste da sam neizmerno zahvalna što sam je praktikovala mnogo pre same trudnoće.
Pritom ne mislim na njen fizički aspekt, iako mi je darovala zdravlje kroz celu trudnoću, nego što mi je pomagala da se iznova vraćam na svoje Sveto Trojstvo – moj mir, stabilnost i veru, koje sam iskreno često gubila na putu.
Drage jogine i buduće mame, želim vam stabilno sidro kroz bilo koju tehniku koja prija vašem telu i duhu pre trudnoće, a koju ćete posle prilagoditi svom izmenjenom stanju. Kroz jogu ili nešto drugo što vam je bliskije i draže. To može biti i samo iskrena molitva koja vas leči na svim nivoima.
Na kraju, srećna mama je uvek i srećna beba u stomaku, a onda posle i van njega.
Krenite već danas da negujete sebe iznutra. Život u vama će vam biti zahvalan zauvek! ˂3
Srećno! 😉
