Nakon teorijskog dela tehnike Ashtanga joge prvog dela ove teme, sa današnjim pravimo blago odstupanje, koje vas može više približiti samoj praksi. Nastavljamo da se upoznajemo sa AJ, ali iz drugačijeg ugla. To će biti lični ugao, lični doživljaj dubinske promene kroz koju sam prošla, a prolazim i dalje…
Zašto posvećujem ceo jedan tekst ličnom iskustvu? Zato što, verujte mi, zaslužuje. I, ne, naravno samo zbog toga. Već sam pominjala koliko je dragoceno deliti lična iskustva, a ne ćutati o njima ili ih kriti. Veliki razlog zašto i sama nisam odustala od Ashtanga prakse je upravo zato što sam mnogo čitala i slušala o tome kako su drugi prolazili kroz nju. Od praktičara koji su 10, 20 ili 30 godina u njoj.
Tuđa iskustva su me duboko motivisala i inspirisala da nastavim dalje.
Rekla sam sama sebi ako ikad budem imala prilike da pričam o tome (a svako zapravo ima) da cu pričati na sav glas. Potpuno iskreno, sirovo, lično… Jer svako iskustvo jeste bitno i vredno. I moje i vaše. Ako ga imate sa ovom praksom ili ćete ga tek steći, delite ga sa drugim ljudima u zajednici jer tako rastemo svi zajedno.
Motivišući druge iznova motivišeš samog sebe.
Evo moje priče…
Praksu Ashtange sam „otkrila“ krajem 2014.godine. Zapravo otkrila mi se sama kad kad bila spremna za nju. Verovatno, nagađam…
Pre toga sam 2 godine vežbala jogu 2-3 puta nedeljno uz joga pilates. Kako sam na tadašnjem poslu radila i do 12 sati dnevno, ostajalo je sve manje vremena za moje večernje odlaske na grupne časove. Želja da održim svoju praksu je bila snažna jer sam osećala da ću bez osećaja koji mi je donela joga uvenuti. Ostajalo je samo jutro za moju praksu, ali saznanje da apsolutno ne znam kako bih sama osmislila svoj čas me je bacalo u očaj.
Želela sam da nastavim dalje, ali nisam znala KAKO bih mogla da vežbam sama. Da, znala sam gomilu joga položaja sa časova, ali sam se uhvatila kako se puna energije bacakam po prostirci kao majmunče. Potencijal da se povredim je bio apsolutno 100%. Bar sam toga bila svesna i krenula u istraživanje kako mogu vežbati jogu kod kuće. Da se razumemo tada je bilo manje vođenih časova na youtube-u, a i tehnologija je bila malko lošija.
Ima, takođe, jedan paradoks u kom sam živela tada… Radila sam puno, manje vremena imala, ali manje je bilo i novca za grupne časove. Tako da, bilo je zaista jakih razloga da se pokrenem za solo vežbanje kod kuće.
U par svojih tekstova ranije sam spomenula kako me je Kino Macgregor „upoznala“ sa Ashtanga jogom kroz svoja videa. Nisam uopšte kontala šta je „ta“ Ashtanga dok nisam pogledala još neke druge izvore i počela polako da kopčam. Aha, ima Prva serija i neki redosled asana. Skinula sam je sa neta i počela samostalno da vežbam po njoj, uz instrukcije sa interneta.
Kako se Ashtanga joga tradicionalno vežba 6x nedeljno uz sistem i strukturu redosleda asana, ja sam instinktivno osećala da je to praksa za mene i da se u njoj najviše pronalazim. Pogotovo jer je Ashtanga kombinacija zaista intenzivne fizičke prakse zajedno sa spiritualnim, filozofskim delom koji ide uz nju. Poznajući sebe i svoja interesovanja do tada pomislila sam “ Pa gde si bila, sestro slatka, ceo moj život?“. 🙂 Šalu na stranu. Zaista sam osetila snažnu privlačnost ka ovom sistemu , pa tako počela da proučavam i saznajem sve više i više svaki dan.
Odmah sam krenula sa 6x nedeljno, jer mi je sve bilo tako logično. Moraš biti dosledan, moraš se posvetiti nečemu da bi došlo do napretka i promene. Naravno, danas nikom ne bi preporučila da krene tako strastveno u nju. Dovoljno je krenuti sa 2x nedeljno, pa lagano povećavati dane ne bi li se telo i nervni sistem postepeno navikli na intenzitet prakse.
Naravno, ubrzo sam shvatila da ne mogu biti baš sama na ovom putu. Potreban mi je učitelj koji bi pratio moj napredak, uvodio mi nove asane ili mi asistirao u položajima. Tada sam počela da tražim gde Ashtanga joga postoji u Srbiji. Nailazila sam samo na Ashtanga yogu Beograd i učitelja Ranka Stoiljkovića koji je tada bio jedni autorizovani učitelj za Ashtanga jogu od strane Ashtanga Yoga Research Institute u Indiji, Mysore-u. Već početkom 2015.godine odlučujem da ću putovati jednom nedeljno iz Novog Sada za Beograd kako bih učila od Ranka. I to je tako do dana današnjeg…
Kućna praksa
Moja praksa je 90% bazirana na kućnoj tzv. Mysore joga praksi (šta je tačno „Mysore praksa“ više u narednom tekstu), a ona zaista zaslužuje da malo dublje zaronim u nju. Sva ona pročišćenja tela i uma o kojima su govorili mnogo iskusniji od mene, sam proverila i doživela na svojoj koži.
Pored toga što jesam postajala snažnija i fleksibilnija u telu, druge suptilnije i ne tako okom vidljive promene su mi bile mnogo više zanimljive za posmatranje. Uz potpunu svest tela, osećala sam sve više kako mi jača volja, odlučnost, radost i unutrašnja snaga za život uopšte. U tom periodu sam prolazila istovremeno kroz jako duboke promene u životu. Imala sam utisak mi se ruši ceo jedan svet. Kako sam više vežbala, toliko su promene oko mene bile intenzivnije. A zapravo je otpadalo i rušilo se sve što inače nije bilo održivo.
U jednom trenutku sam osećala da je jedino što mi je ostajalo bio moj odlazak na prostirku gde ću disati, kretati se, a kroz taj proces pustiti sve ono što mi je grlo stezalo. Neretko sam prekidala praksu da bih samo plakala na prostirci jer je određeni položaj samo pokrenuo ono što je trebalo napolje. Iz ovog možete videti da nema baš cveća i proleća. Istina je da je vrlo često teško, ali kroz zdravi napor rastemo. I ovo nije teorija nego surova istina, koju ne mora svako da voli.
Nije svaka praksa naravno takva. Poenta je da nekad letiš na prostirci, a nekad si potpuno slomljen kao malo dete. Praksa je ogledalo našeg stanja taj dan kad se pojavimo na prostirci. Ona nas uči nevezanosti za dane kada smo jači od sumo rvača, ali i za one kad smo krhki kao grana. Priznajem da nisam šampion u tome. I dalje mi bude draže kad se osećam super (tužite me :)). Da, priznajem da se više vezujem za „dobre“ nego „loše“ dane u praksi. Ali kako vreme prolazi, a ja ostajem dosledna i posvećena, postepeno prihvatam i drugu stranu medalje, zapravo života.
Dotakla bih se još jedne stvari koja me je mučila… Mnogi prestaju sa Ashtangom zbog njene rigidnosti, striktnih pravila, ponavljanja, a opet ih privlači. Na početku sam i sama bila delom uhvaćena u rigidnosti, bivala jako stroga prema sebi, a zapravo često išla preko svojih granica dok nisam naučila da slušam flow svog tela, mentalni i emotivni sklop za taj dan. Dokle god nisam osluškivala sebe, slepo pratila Prvu seriju i njen redosled, često sam bila uhvaćena u osećaju da je to još jedna obaveza koja me guši. Dok se nisam vratila na početak...
A taj početak sam JA, taj početak si TI. Sa tim staješ na prostirku i sa jasnom namerom težiš da se isceliš kroz praksu. O tome ne treba da misliš, taj proces se dešava sam.
U najavi za ovaj Projekat sam rekla da ova praksa jeste za ljude koji teže transformaciji na nekom nivou. Bili toga svesni ili ne. Čvrsto verujem da vi koji čitate ove redove i jeste došli po to. Svakako je moja preporuka da se možda vratite na ovaj tekst kad završimo obradu cele Prve serije Ashtange. Možda će neke stvari biti jasnije kad krenete da je praktikujete dosledno i posvećeno. A onda ćete možda vi svojim ličnim iskustvima motivisati druge ljude da istraju u svojoj praksi.
Moj savet iz iskustva je… Kada izgubite motivaciju, uradite koliko možete, pustite ambiciju i odajte sebi priznanje što ste se bez obzira na spoljašnje promene ili ometanja ipak pojavili na prostirci i odvojili vreme za sebe. To je već veliki uspeh. Aplaudirajte sebi za male, a ustvari velike pobede. Radujete se, budite ponosni na sebe. Ne zbog savršene asane, ne da se pokažete na instagramu, nego zato što ste u sebi pokrenuli moćan proces promene, koji vas može odvesti daleko. Promena životnih okolnosti je zagarantovana, a sve je krenulo od te jedne tačke – vas koji stojite na početku prostirke spremni za svoj prvi udah ...
Do sledećeg čitanja, ostanite mi inspirisani.
Podelite sa mnom vaša iskustva. 😉
Namaste,
