Površnost je u oku posmatrača.
Kao i sve drugo, što tumačimo oko i unutar nas. Lepota, umetnost, lakoća, sloboda, mir i sve drugo što boji ili “ruži” život zaista jeste u oku onog koji ga posmatra.
Joga, kao jedna zapravo životna filozofija, način života, takođe može biti sagledana iz različitih uglova. Pri čemu nijedan od njih nije više ili manje ispravan, ali definitivno sadrži sastojak jedinstvenosti… Time što je samo NAŠ.
Sa jogom sam bila pozvana da zaronim u svoje dubine.
Mogla sam da se ne odazovem na njihov poziv i ne odem na tu stranu, a zadržim samo lepšavost pukog fizičkog položaja (asane), koji je isprazan sam po sebi.
Samo zato što sam osetila veći smisao za sebe, koji me snažno i iskreno vodi kroz život sam nastavila da bojim svaku asanu nekim svojim bojama. (Pritom su asane tek samo jedna osmina joge.)
A te boje su potpuno drugačije svakog dana, pa i samih asana, koje na oko izgledaju repetitivno, mnogi kažu dosadno…
Unutrašnji doživljaj je SVE, a on se ne može adekvatno opisati rečima. Ni ne treba. Nekim doživljajima i uvidima je dovoljna tišina, dubina i lepota.
I zato neka sve ostane u oku posmatrača, ali i onog koji je posmatran…
I površnosti i dubine.
Svako u svojoj istini i različitosti.
