(Pa idemo dalje…)
Zašto noge iza glave?
Zašto stoj na glavi, rukama?
Zašto spuštanje u Most? (itd.)
(Još malo dalje…)
Koja je njihova poenta u praksi?
Da li su nam takve asane potrebne u svakodnevnom životu?
Pobogu… ZAŠTO?!
Milion pitanja koja jesu na mestu, a često se postavljaju u kontekstu prakse Ashtanga joge ili nekih drugih izazovnijih stilova joge.
No, činjenica je da sve te asane mogu delovati zaista besmisleno kada im oduzmemo fizičke benefite, ezoterično značenje ili titulu koliko su kul kad ih zakačimo na insta i pohvalimo se (što je sasvim okej!).
Istina koja se nameće iza toga jeste da nam takve asane NE trebaju za svakodnevni život. Iako zaista izazivamo i pokrećemo celo telo u najrazličitijim pravcima, a ono to obožava.
Postoji i druga strana medalje, a to je šta smo sve shvatili o sebi i svojim obrascima na putu DO te asane. Dok prolazimo zajedno i pakao i raj sa njom, pa opet sve u krug.
Početni stav nam je – ovo je nemoguće. Pojavi se otpor, blokada i nemoć jer mi je već „ne možemo“, a nismo je ni okusili.
Da, možemo odustati i nek ide k vragu noga iza glave i sve to zajedno, ali možemo se otvoriti da vidimo šta će se desiti ako se IPAK prepustimo procesu i lekciji, koju nosi ta asana za nas.
Verujete, toliko se mogu crno na belo preslikati sva naša restriktivna ponašanja kojima smo inače skloni u životu. Toliko da nećemo moći nigde da pobegnemo od njih (nažalost). Dok ih ne pogledamo u oči i kažemo Čibeee! 😉
Sa ovako izazovnim asanama dobijamo svi šansu da te obrasce ponašanja promenimo zarad našeg većeg dobra, a da konačno poverujemo u sve svoje (ne)mogućnosti.
To bi bila njihova poenta…
Da shvatimo koliko ustvari možemo kad mislimo da ne možemo.
Da probijemo granice sopstvenog uma. Na prostirci i van nje.
A ne postoji bolji osećaj od sopstvenog leta i oslobođenja, zar ne?
